Атазанавир АПИ

Атазанавир АПИје антиретровирусни лек који се првенствено користи у лечењу ХИВ инфекције. Припада класи лекова који се називају инхибитори протеазе, који делују тако што инхибирају ензим протеазе који ХИВ треба да се реплицира, чиме се смањује вирусно оптерећење у телу. Инхибира деловање ензима протеазе, који је кључан за сазревање честица инфективног вируса. Спречавајући овај процес, лек помаже у сузбијању репликације вируса, чиме се контролише инфекција.

Схаанки Медибридге Биотецх Цо., Лтд. фокусира се на снабдевање фармацеутским сировинама и истраживање{1}}употребе једињења. Подржавамо клијенте стабилним квалитетом, јасном комуникацијом о спецификацијама, флексибилним опцијама паковања и подршком у вези са документима{3}}за различите фазе пројекта.

Компетитивно везивање и инхибиција цепања протеазе

Мимикрија-прелазног стања: Централна хидроксилна група (-ОХ) атазанавира опонаша прелазно стање током цепања пептидне везе, омогућавајући чврсто компетитивно везивање за два остатка каталитичке аспарагинске киселине (Асп25 / Асп25') у активном месту протеазе хомодимера ХИВ-1.

Блокада Гаг/Гаг-Пол обраде: Селективним инхибирањем обраде вирусних полипротеина, Атазанавир спречава кондензацију језгра капсида и сазревање вириона, производећи не-инфективне, морфолошки незреле вирусне честице.

Метаболички ензими домаћини и интеракције транспортера

Инхибиција ензима УГТ1А1: Атазанавир је снажан инхибитор хумане уридин дифосфат глукуронозилтрансферазе 1А1 (УГТ1А1). Он блокира глукуронидацију некоњугованог билирубина, служећи као примарни молекуларни покретач хипербилирубинемије у клиничким и претклиничким студијама безбедности.

ЦИП3А4 и П-гп супстрат/инхибитор: Функционише и као супстрат и као компетитивни инхибитор цитокрома П450 3А4 (ЦИП3А4) и П-гликопротеина (П-гп / АБЦБ1), што га чини кључним референтним једињењем за псеудо- и кинетика трансмембранског транспорта.

Растворљивост атазанавира се смањује како пХ расте. Због тога је киселост желуца важан фактор у оралној апсорпцији, а лекови за{1}}смањење киселине могу да смање изложеност атазанавиру. Ову пХ зависност треба узети у обзир током избора АПИ-ја, развоја формулације и евалуације интеракција лекова.

Један резултат растворљивости у пречишћеној води није довољан да окарактерише њено понашање у формулацији. Кориснија мерења обухватају растворљивост и растварање у релевантним пХ условима, величину честица, својства чврстог-агрегатног стања и стабилност са предвиђеним ексципијентима. Промена облика соли или величине честица може побољшати растварање под изабраним условима испитивања, али се мора проверити њен ефекат на готов производ.

Атазанавир је блиско повезан са метаболизмом посредованим ЦИП3А{{1}и инхибира УГТ1А1. Студије интеракција морају узети у обзир оба смера: лек који се истовремено{4}}приноси може да промени изложеност атазанавиру, док атазанавир или његов појачивач могу да промене изложеност другом леку. Средства за смањење{6}}киселине, лекови повезани са ЦИП3А-и други антиретровирусни лекови су важне групе за процену.

Промене у гену ХИВ-1 протеазе могу смањити осетљивост на атазанавир. Процена резистенције треба да узме у обзир претходну изложеност инхибиторима протеазе, генотип вирусне протеазе, фенотипску осетљивост када је доступна и активност других лекова у режиму. Појединачна мутација не треба да се третира као потпуни профил унакрсне резистенције: комбинације мутација и историје лечења утичу на интерпретацију.